Eseji

(uvodni tekst)

Branka Ćurčić

„... Žilnik, njegov filmski rad, kulturni značaj i moralno politički aktivizam nije se dogodio u nekom društvu nego jest po sebi jedan oblik nove društvenosti, koji se artikulira na ruševinama ideje društva kakva je realizirana u epohi industrijskog modernizma, s onu stranu razlike između socijalizma i demokratskog kapitalizma. Drugim riječima, Žilniku se pristupa ne iz perspektive postsocijalizma, nego iz perspektive postdruštvenosti kao takve...“

Pavle Levi i Želimir Žilnik

Od kako je počeo da snima filmove sredinom šezdesetih godina 20. veka u tadašnjoj Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, Želimir Žilnik se nametnuo kao jedan od vodećih predstavnika društveno-politički angažovane kinematografske prakse. Danas gotovo i da nema filmskog autora koji je mehanizme i tokove posleratne evropske politike, ekonomije i kulture ispitivao upornije i rigoroznije od njega.

(deo prvi: Želimir Žilnik i "postojanje mogućnosti")

Branislav Dimitrijević

Moj dijalektički metod ne samo da se razlikuje od hegelijanskog, već je njegova sušta suprotnost. Po Hegelu, životni proces čovekovog mozga, tj. proces razmišljanja, koji, pod paskom 'Ideje' čak transformiše u nezavisan subjekat, jeste demiurgos pravog sveta a pravi svet je samo spoljni, fenomenski oblik 'Ideje'. Po meni, nasuprot tome, ideal nije ništa drugo do li materijalni svet koji se oslikava u ljudskom umu i prenosi u oblike misli.“
Karl Marks (2)

Marina Gržinić

U svom eseju nameravam da pronađem vezu između avangardne filmske tradicije bivše Jugoslavije i najnovijih transformacija na političkom polju koje su takođe poznate kao biopolitika. Posebno sam zainteresovana za Rane radove (1969), film Želimira Žilnika. Reditelj Žilnik rođen je u zemlji koja se decenijama zvala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija.

Dominika Prejdová

„... Skrivena kamera je prevara. Ona je dobra u filmovima o plašljivoj divljači, ali njoj nema mesta u filmovima u kojima se pojavljuju ljudi. Ja kameru ne skrivam. Ne skrivam ni magnetofon. Ne skrivam ljudima koje snimam da snimam film o njima. Naprotiv! Ja im pomažem da prepoznaju sopstvenu situaciju i što efikasnije izraze svoj odnos, a oni meni pomažu da što bolje napravim film o njima. Kad radim film, ja sam svestan da na izvestan način izneveravam 'presnu stvarnost'. Način na koji se bavim ličnostima u filmu je u stvari, davanje šanse za svojevrsnu glumu. Ti ljudi glume sami sebe.

Jurij Meden

Dok se Evropa ponosito i na sav glas širi po sterilnim, politički korektnim uputstvima zasnovanim na veštačkom (čak i lažnom) i paradoksalnom konceptu „evropskog identiteta”, nevidljivi i neprobojni zidovi dižu se na njenoj granici i šire se kao rak kroz regione izvan tvrđave. Podjednako nevidljive poput tih zidova su nebrojene priče o ljudima koji su ostali „napolju”.

Osnovna škola kapitalizma - U prilog poslednjoj filmskoj akciji Želimira Žilnika

Branka Ćurčić

Dugogodišnje bavljenje marginalnim društvenim grupama režisera Želimira Žilnika, kulminiralo je njegovim poslednjim radom na filmu o protestima radnika-akcionara u zrenjaninskim fabrikama „Šinvoz” i BEK.

(razgovor sa Želimirom Žilnikom)

Dominika Prejdová

1. Kada se govori o Vašem stvaralaštvu, često Vas povezuju sa njujorškom školom, sa Godarom, Vorholom, cinema verité, ali meni se čini da je Branislav Miltojević u pravu kada kaže da Vi te metode ironizujete, isto kao i sopstveni pristup filmu. Da li se ovakva upotreba ironije nalazi u osnovi Vašeg rada?