Paradigma fragilnosti radničkog pitanja u (post-)socijalističkoj Jugoslaviji

Osnovna škola kapitalizma - U prilog poslednjoj filmskoj akciji Želimira Žilnika

Branka Ćurčić

Dugogodišnje bavljenje marginalnim društvenim grupama režisera Želimira Žilnika, kulminiralo je njegovim poslednjim radom na filmu o protestima radnika-akcionara u zrenjaninskim fabrikama „Šinvoz” i BEK. Takođe dugogodišnja rasprava o problematici, značenju i mogućnostima „davanja glasa” različitim marginalnim grupacijama kroz dokumentaristički pristup ovog režisera je naišla na novu prepreku – na apsolutnu „nemost” radnika kao političkih aktera u savremenom srpskom društvu, gde se, povrh toga, na pokušaj odbrane osnovnih prava radnika i na pokušaje njihovog (samo-)organizovanja gleda sa nevericom i iskrenim čuđenjem kao na stranu, nikada pre viđenu situaciju. Ni najudaljeniji odjeci ideje radničkog samoupravljanja iz jugoslovenskog socijalističkog vremena danas nisu predmet diskusije, a ovo potencijalno političko i emancipatorsko nasleđe se zajedno sa celokupnom (totalitarnom) istorijom ovog podneblja relativizuje, što doprinosi utemeljenju (a ne više invaziji) neoliberalnog kapitalizma i potpunoj ekonomizaciji života kao ultimativnoj vrednosti. Ipak, neophodno je podrobnije analizirati koncept socijalističkog samoupravljanja, jer se zapravo marginalne subjektivnosti na marginama društva tog vremena mogu protumačiti kao simptom kontradiktornosti socijalističkog samoupravljanja i njegovih tranzicijskih procesa. (1) Da li su i koliki su „marginalci” bili radnici u socijalističkoj Jugoslaviji?

Slučaj Zrenjanin

Dosadašnji proces privatizacije (kao jedinog mogućeg pravca ka „normalnosti”) u Srbiji, pod okriljem korumpiranog mehanizma država-privatni vlasnici-privatno vlasništvo, upravo je pokazao slepu veru u neophodnost „sustizanja” Zapada i „vrednosti” neoliberalnog kapitalizma. U tom smislu se najakutnijim problemima smatraju apsolutizacija privatizacije u procesu svojinske transformacije, otvoreno poricanje akcionarske svojine radnika i poricanjem uloge javnog dobra, (2) kao i drastično ograničavanje prava radnika na sopstveni udeo u proizvodnji i na rad kao takav. Načinjen je i korak dalje u uveravanju da bilo kakav oblik samoupravljanja i svojine radnika (akcionara) uopšte može imati bilo kakav pozitivan efekat na srpsko društvo danas. Naprotiv, ideja o takvom poduhvatu se smatra začudnom, nerealnom, odstupanjem od zacrtanog pravca „normalizacije” društva i njegovog „logičnog” istorijskog razvoja. (Namerno izazvani) stečaji fabrika, nezaštićen položaj radnika i njihova masovna otpuštanja su postala najupečatljivija savremena srpska realnost. Višegodišnja mukotrpna borba protiv sprege vlasti i primata privatnog vlasništva, najpre radnika „Jugoremedije” a zatim radnika fabrika „Šinvoz” i BEK u Zrenjaninu, dovela je do organizovanja radnika s ciljem ukidanja sudskih odluka o privatizaciji i pokušaju osnivanja sopstvenih tela koja će obnoviti proizvodnju u fabrikama i uspostaviti principe njihovog rukovođenja. Iako često prozivani staljinistima i iako su konstantno kriminalozovani u svojim nastojanjima, radnici pomenutih fabrika u Zrenjaninu su izazvali dvostruki eksces u savremenoj srpskoj stvarnosti: usudili su se na samo-organizovanje zahtevajući osnovna prava na rad i napravili su prekid u „glatkom” procesu apsolutizacije privatizacije „kao konačnog ostvarenja slobode”. Nastojanja ove marginalizovane društvene grupe imaju i svoju tamnu stranu: u više slučajeva su rezultirala smrću i samoubistvima, usled izloženosti radnika brojnim pritiscima.

Da li marginalni slojevi post-komunističkih društava, koji po rečima Želimira Žilnika predstavljaju jezgro i najveći procenat ljudi u njima, zapravo govore o njihovim trajnim „marginalnim pozicijama”, kao simptoma višeznačnosti radničkog samoupravljanja socijalističkog perioda?

Ideja i stvarnost jugoslovenskog socijalističkog samoupravljanja

Nakon raskida sa Staljinovom politikom 1948. godine, u Jugoslaviji je uspostavljen „alternativni” model socijalističkog razvoja, tkzv socijalističko samoupravljanje. U tom smislu, „jugoslovenska tranzicija ka komunizmu je propala” (3), ili je bila „otkazana”, iako je jedna od zamisli bila da je samoupravljanje u ekonomskom i društvenom smislu predstavljalo bazu za „odumiranje države” kao prelaznoj fazi ka komunističkom društvu. (4) Zvanična ideologija socijalističkog samoupravljanja je proklamovala „raskid” i sa staljinizmom i planiranim socijalizmom sa jedne strane, i sa kapitalizmom, sa druge. Međutim, ovakva zvanična ideologija je u sebe inkorporirala delove i jedne i druge ideologije: građena je na vrsti konflikta između rada i kapitala, odnosno, između radničkog samoupravljanja i podruštvljenog kapitala i vlasništva (kao i tržišne ekonomije u naznakama). Kontradiktornost jugoslovenskog samoupravljanja se ogledala i u odnosu partijske i radničke kontrole – dok je radnička kontrola postojala na nižim nivoima procesa proizvodnje, ona je u velikoj meri bila subordinirana odlukama vladajuće partije. U ovoj kontradikciji leži jaz između proklamovanog i realizovanog socijalizma. Neretko, kroz različite oblike umetničke i društvene kritike (protesti '68.), zahtevalo se „usklađivanje normativnog – demokratskog i samoupravnog – i faktičkog poretka, zasnovanog na monopolu vlasti jedine legalne političke partije”. (5) Iako su radnički saveti bili suvereni, oni su uvek predstavljali „niži” oblik suverenosti od partijske. Izvesna „sloboda” radničkih saveta se ogledala u ravnopravnom učestvovanju u radničkim savetima gde se po principima direktne demokratije raspravljalo o distribuciji zarade među radnicima, daljem planiranju i ulaganju sredstava. Moglo bi se reći da je suverenost radničkih saveta bila „fragmentirana”, u smislu da se odvijala u vrlo ograničenom polju donošenja odluka. Polje van kojeg je suverenost bila zakinuta su i čista tehnička pitanja koja su se ticala tehnologije u radnom procesu, gde je nadležnost pripadala „ekspertima” iz date oblasti. Birokratija sistema je upotpunjena tehnokratijom.

Ekonomskim reformama u bivšoj Jugoslaviji 1965. godine, počinje da se razvija liberalnija tržišna ekonomija. U godinama nakon nje, dolazi do celokupnog procesa liberalizacije zemlje, do reorganizovanja Saveza komunista, državne bezbednosti i do radikalnog smanjenja federativnog centralizma. Ekonomskim reformama je obezbeđenja veća autonomija koja se ogledala u većoj samostalnosti u procesu proizvodnje, investicijama i raspodeli dohotka, čime su uspostavljeni tržišni odnosi u okviru socijalističkog društva. „Osnovna organizacija udruženog rada” je imala slobodu da ostvaruje novčanu dobit i da posluje preduzetnički, čak „korporativistički”. „Korišćenje sredstava za proizvodnju u društvenom posedu je moralo da prođe kroz kompleksno posredovanje različitih (samoupravnih) interesa i društvenih obaveza... Iako je država ostala najveći preduzetnik, široki i sveobuhvatni sistem masovnih društveno-političkih organizacija ... osiguravao je uključenost većine ljudi koji su na neki način bili akcionari tog društvenog preduzeća”. (6) U mnogim od ovih elemenata se ogleda velika sličnost socijalističkog samoupravljanja sa nekim od političkih i ekonomskih odlika savremenog neoliberalnog kapitalizma.

Antagonizam izražen u različitim stepenima donošenja odluka dovodi do tkzv. pseudo-participacije radnika u datom procesu. Često se takva pojava naziva „psihološkom i konsultativnom participacijom” (L. Tomasetta), gde uloga radnika u procesu pripreme odluka može biti velika, ali vrlo ograničena u pri njihovom donošenju i sprovođenju. Time se proces rada „humanizuje”. „Tako je 'savjetovanje', u stvari, više stvar tehnološke i i psihološke manipulacije 'ljudskim faktorom' nego davanja bilo kakvih prava radnicima...”. (7) Poslovođa ne nameće odluke, već se kreira okvir za diskusiju sa radnicima što nema za rezultat stvarnu participaciju, već proizvodnju osećaja participacije.

Ono što je zajedničko za uslove rada u socijalističkom samoupravljanju i savremenom neoliberalnom kapitalizmu je odsustvo „monološkog” karaktera rada. Naime, u doba samoupravnog socijalizma, kroz diskusije sa radnicima je razvijan osećaj participacije u donošenju odluka, odnosno pseudo-participacija (koja je oblik instrumentalizovane participacije). Kontradiktornost ove situacije postaje norma post-fordističke proizvodnje. Proizvodna sredstva u post-fordizmu se sastoje iz komunikacijskih tehnika i procedura. U velikoj meri se stavlja akcenat na saradnju (kooperaciju) kao neophodno sredstvo post-fordističke proizvodnje, gde se pored izvršavanja zadataka od radnika se očekuje da kao sastavni deo svog rada uključe i poboljšanje i pojačanje intenziteta same međusobne saradnje zasnovane na komunikaciji. Zajedničko delovanje i komunikacija kao i jezička interakcija postaju esencijalni, čak i kada se radi o proizvodnji u, na primer, automobilskoj industriji. „Monološki karakter rada nestaje: odnos spram drugih je nešto osnovno i temeljno, a ne puki dodatak”. (8) Vertikalna hijerarhija i instrumentalizacija komunikacije u proizvodnom procesu samoupravnog socijalizma je post-fordističkim principima proizvodnje „poravnana” i pretvorena u horizontalu (a i dalje je snažno instrumentalizovana). Momenti komunikacijske improvizacije i neformalnosti postaju ključni elementi celokupne društvene proizvodnje danas.

Štrajk

U teorijama rada s početka prošlog veka, štrajk se karakteriše kao način mobilizacije revolucionarne snage proletarijata, koji rađa najplemenitija čula, najdublja i najsposobnija da ga pokrenu (Georges Sorel). Generalni štrajk grupiše radnike i zbližavanjem im daje maksimum intenzivnosti – dobija se ona intuicija koju govor ne može da da na potpuno jasan način. Smatran je neophodnim, neizolovanim i dugotrajnim političkim činom. Štrajk radnika u socijalističkoj Jugoslaviji je često viđen kao simptom nesavršenosti samoupravljanja, istovremeno njegov akcelerator i potencijalno razrešenje kontradikcija koje su postojale u društvu. On je smatran političkim činom koji se javlja kao opozicija prema jednoj strukturi u sopstvenoj organizaciji. Takođe, štrajk je viđen i kao posledica tržišne privrede u socijalističkom društvu, koja je tretirala radnu snagu kao robu i doprinela utvrđenju vrednosti radne snage kao bilo koje druge robe. Iznad svega, štrajk je simptom kontradiktornosti samoupravljanja, jer zvanična politika nikada nije mogla da ga toleriše kao metod ostvarenja interesa razrešavanja protivrečnosti, jer bi u tom slučaju upravo ta politika morala na sebe da preuzme odgovornost za sve posledice koje bi jedan takav stav povukao. Iz tog razloga je, između ostalog, štrajk često karakterisan kao nelegalan, pod izgovorom da je vaninstitucionalnog karaktera. Možda je i to jedan od razloga zašto je „otac” radničkog samoupravljanja, Edvard Kardelj, povodom prvog štrajka radnika u Trbovlju 1958. godine izjavio da na radnike treba poslati tenkove. (9)

Danas, pomenuti štrajkovi radnika u Srbiji se odvijaju na nivou nezadovoljstva i neprihvaćanja neoliberalnog društvenog razvoja isključvo usmerenog na privatizaciju javnog dobra, na ekonomske repere stvarnosti, na slobodno tržište i nedefinisanu i umanjenu ulogu države u takvim procesima. I pored pozitivnog primera fabrike „Jugoremedija” iz Zrenjanina i trenutno uspešno realizovanog radničkog protesta, u okruženju u kojem je država izgubila ulogu medijatora društvenih konflikata i kada je javna sfera fragmentirana, i sam pojam radništva i radničkog protesta danas mora da se redefiniše i da se pronađu ne-uniformni modeli daljeg samo-organizovanja.

Antagonizam radničkog samoupravljanja u Žilnikovim filmovima

Tema velikog broja Žilnikovih filmova je posvećena položaju radnika u okviru socijalističkog samoupravljanja, najčešće kroz individualne sudbine radnika, njihovog (ne)zaposlenja, kroz pojavu gastarbajtera, lumpenproletarijata, detektujući društvene nejednakosti i protivurečnosti i slikajući marginalizovane i ugrožene „donje slojeve društva”. Sam Žilnik kaže da kroz svoj dokumentarno-igrani pristup jednostavno beleži „kako radni narod preživljava”. Ipak, Žilnikovi filmovi upravo detektuju simptome kontradiktornosti samoupravnog socijalizma. Bilo da se radi o filmu Vera i Eržika o tekstilnim radnicama u bivšoj Jugoslaviji, o filmu Nezaposleni ljudi, Tako se kalio čelik i njegov poslednji film o borbi radnika u zrenjaninskim fabrikama u kojima se direktno govori o radnicima, ili pak o filmovima Crni film, Inventur, TV seriji Vruće plate ili čak o trilogiji o Kenediju, Žilnik govori o kontradiktornostima samoupravnog socijalizma, kao i o kontradiktornostima radnog procesa danas. Kroz pomenute filmove, on deluje dvojako: kao „dokumentarista” i emancipator radničkog pitanja, ali i kao oštar kritičar ambivalentnosti (post-) jugoslovenskog društva, koje svoj najsnažniji pečat ostavlja na marginalizovanim subjektima. On smatra da društveni događaji nisu biološke činjenice, u njih su uključeni protivrečni društveni interesi, što ne znači da kroz svoj rad relativizuje bilo kakvu društvenu protivrečnost, već da je konfliktan ambijent zapravo „prirodni” ambijent njegovog rada.

Sekvence poslednjeg i nedovršenog filma Želimira Žilnika o protestima radnika u zrenjaninskim fabrikama „Šinvoz” i BEK su prvi i jedini put do sada bile emitovane u Zrenjaninu, pred radnicima i širom publikom, i poslužile su za dalju diskusiju o ovom problemu i samo-refleksiju sudeonika protesta. „Film, svedenim iskazima radnika, okruženih sumornim prizorima avetinjskih praznih i hladnih hala i kancelarija, s likovima u totalu koji čak i da ne govore, postiže snažnu ekspresiju dramatične egzistencije pojedinaca i čitave grupe. Oni jezgrovito i sažeto, bez negovanog jezika, govore o razlozima svoga bunta i o odlučnosti da brane svoje fabrike, oslonac egzistencije svojih porodica, a pre svega svoja radnička i akcionarska prava.” (10) I upravo u toku tih diskusija Žilnik izlaže sopstvene razloge za snimanje ovog filma, a koji „izviru iz empatije za nepokorne stradalnike 'tranzicije' u kapitalizam, koji je, pokazuje se, manje human od prethodnog razdoblja u kojem je i on sam bio izložen raznim oblicima represije.”(11) U smislu represije koja doseže dublje u prošlost, Žilnik smatra da je kampanja protiv filmova sprovedena početkom 1970-ih godina, jedna od krupnijih i doslednije izvedenih ideoloških akcija kod nas posle rata. Kontradiktornost ambijenta se u više smerova prelivala i u takvu filmsku kampanju, gde je jedan od argumenata bio da je samoupravljanje u kinematografiji zapostavljeno i da je tržišna orijentacija jugoslovenske kinematografije postala sama sebi cilj. Dakle, istovremeno su osnovne potke socijalističkog samoupravljanja korišćene i za kritiku iz raznih razloga nepoželjnih pojava. Još jednom, kontradiktornosti tog perioda su u doba savremenog neoliberalnog kapitalizma u Srbiji višestruko „poravnane” (flatened), ambivalentni slojevi su „slepljeni”, u jedinu moguću i žutim klinkerom popločanu putanju ka „uzvišenoj” normalizaciji kao ultimativnoj slobodi.

Poslednja „tranzicija”

U post-socijalističkim zemljama, proces tranzicije se smatra sudbinskim procesom. Nakon pada totalitarnih režima u Istočnoj Evropi, post-socijalističke zemlje ne ulaze direktno u svet razvijenog kapitalizma i Zapadne demokratije, već najpre moraju da se podvrgnu procesu tranzicije do konačnog stanja, koje se pojavljuje kao normalnost, odnosno univerzalna norma istorijskog razvoja uopšte.(12) Po Borisu Budenu, proces tranzicije se stoga razume kao proces normalizacije. Nadalje, Buden smatra da ovaj proces takođe uključuje i logiku prema kojoj stvari, pre nego što postanu bolje – normalne, kapitalističke, demokratske, itd. – prvo moraju postati gore u poređenju sa prethodnom situacijom, konkretno sa statusom savremenog socijalizma.

Pored mita ili narativa o tranziciji, ovim prostorima vladaju još neki i Buden ih opisuje na sledeći način: „Razvijeni kapitalistički Zapad je predstavljao vrstu istorijske osnove neoliberalne hegemonije, geografska, kulturna lokacija u kojima se javlja u svojoj autentičnoj i najrazvijenijoj formi, dok na Istoku (u post-komunističkoj Istočnoj Evropi, na primer), ta hegemonija navodno još uvek pokušava da se ustoliči, da baci staro na smetlište svetske istorije i da ga zameni novim. Neoliberalna hegemonija ne deluje po starim predlošcima kolonijalne moći, osvajajući divljinu, primarne teritorije još uvek ne integrisane u istorijski period. Moglo bi se reći da sam Zapad ne predstavlja ništa drugo do istorijsku ruševinu - ruševine države blagostanja, ideološkog i političkog kejnezijanizma, kolektivne solidarnosti tipične za industrijski modernizam, socijalne demokratije, borbe institucija radničke klase, njenih sindikata i političkih pokreta, itd. Zar nije Istočna Evropa danas, upravo suprotno, mesto gde neoliberalna ideja nalazi svoje 'autentično', svoje 'prirodno' političko okruženje: slični cunamiju talasi privatizacije, pri kojima ono što je pripadalo ljudima postaje vlasništvo nekoliko novih bogataša bukvalno preko noći i bez značajnog otpora? U stvari, Istok je mesto gde stvarno postoji slepa vera u osnovne principe neoliberalne ideologije, u svemogućnost privatne inicijative, samo-regulišuću moć tržišta, u eliksir 'deregulacije', ukratko u nesputanu tržišnu ekonomiju kao konačno ostvarenje slobode. Upravo ovde, gde mu se njegove žrtve entuzijastično izlažu, neoliberalizam je zaista kod kuće”.(13) I pri tome dodaje da „razlika između Zapada i (post-komunističkog) Istoka danas nije razlika između visoko razvijenog neoliberalnog kapitalizma i kao još uvek nerazvijenog još-ne-neoliberalnog post-socijalizma, između uticajnog neoliberalizma i njegovog spolja. Ova razlika je postavljena potpuno u neoliberalnu hegemoniju. Takozvani nejednaki razvoj pripada modus-u operandi upravo ove hegemonije.” (14) Šta više, Buden govori da je „Istok” i Istočna Evropa zapravo konstrukt Evropske Unije kao ideologije koja se pojavljuje ka kamen temeljac i uz koju i dalje žive podele između Zapada i Istoka, gde „Istok” dobija ocenu nedovoljnog kvaliteta i koji treba da sustigne Zapad u svom daljem razvoju.

Umesto zaključka

Pojam kontradikcije označava nedostatak dogovora između određenih događaja ili akcija, i u okviru tog nedostatka, poseduje potencijal za prakse divergencije i odvajanja od, koje nastaju pri uspostavljanju tih dogovora i koje su i najveći potencijal za njihovu promenu pre nego su i nastali. Kontradiktornost ugrađena u temelje jugoslovenskog socijalističkog samoupravljanja je ostavljala pukotine, niše, u kojima je bilo moguće praktikovati prakse divergencije. Danas, na ovim podnebljima, neoliberalizam „parazitira na već postojećim infrastrukturama... između već postojećih modela, iskorištavajući i produbljujući postojeće razlike” (15) i svojom totalnošću potpuno ispunjava i zauzima celokupan prostor. Samim tim, i re-artikulacija interesa od opšteg (ili radničkog) značaja, nasuprot dominantnom interesu nekolicine, biva teža ali i sve neophodnija za definisanje, kako bi se napravio eventualni otklon od „slepe vere u principe neoliberalne ideologije”.

Branka Ćurčić je programska urednica u Centru za nove medije_kuda.org (www.kuda.org), iz Novog Sada od 2002. godine. Završila je studije umetnosti i teoriju umetnosti i medija u Novom Sadu i Beogradu. U okviru Centra_kuda.org, urednica je izdavačkog projekta (kuda.read), a takođe učestvuje u organizovanju predavanja, radionica, konferencija i izložbi. Pored rada u kuda.org, učestvuje u više internacionalnih istraživačkih projekata, za koje aktivno piše. Njen rad se fokusira na istraživanje kritičkih pristupa medijskoj kulturi, novim odnosima u kulturi i u savremenom procesu rada, savremenoj umetničkoj praksi i društvu.

Reference: 

(1) Gal Kirn, When I will be white and pale, Pages magazine, 2008.

(2) Zagorka Golubović, Sudbina radničke klase u današnjoj Srbiji, Republika, br. 424 – 425, 2008. Beograd

(3) Ibid.

(4) Dušan Grlja, Samoupravljanje kao ekonomski i politički sistem, iz kataloga „Slučaj Studentskog kulturnog centra 1970-ih godina”, Kolektiv Prelom, 2008.

(5) Nebojša Popov, „Beogradski jun” 1968. godine. Republika, Beograd, br. 424 – 425, 2008.

(6) Dušan Grlja, Samoupravljanje kao ekonomski i politički sistem, iz kataloga „Slučaj Studentskog kulturnog centra 1970-ih godina”, Kolektiv Prelom, 2008.

(7) Rudi Supek, Participacija, radnička kontrola i samoupravljanje, Naprijed, Zagreb, 1974.

(8) Paolo Virno, Gramatika mnoštva, Jesenjski i Turk, Zagreb, 2004.

(9) Iz DVD materijala o radu Želimira Žilnika, „Za ideju – protiv stanja”, kuda.org, Playground produkcija, Novi Sad, 2009.

(10) Slavko Golić, Radnici iskušavaju svoju i tuđu moć, Republika, Beograd, br. 426 – 427, 2008.

(11) Ibid.

(12) Boris Buden, Postjugoslovensko stanje kritike institucija: Uvod, O kritici kao kontrakulturnom prevođenju, http://eipcp.net/transversal/0208/buden/sr

(13) Boris Buden, Komentar na tekst Branke Ćurčić: Autonomni prostori deregulacije i kritike: Da li je saradnja sa neoliberalnim umetničkim institucijama moguća?, http://eipcp.net/transversal/0407/buden2/sr

(14) Ibid.

(15) Petar Milat, Najmanje i najviše – uvodne napomene, Operacija: Grad, Priručnik za život u neoliberalnoj stvarnosti, Multimedijalni institut, Platfroma 9.81, itd., Zagreb, 2008.